Ko je sledeći?

Sa slobode

Konačno da se i mi javimo . Kao što već znate ukinut nam je pritvor 20.10. Dugujemo vam veliko izvinjenje što se nismo pre javili, ali se nadamo da razumete da je bilo previše stvari da se nadoknadi u prvim danima na slobodi. Naravno, vreme niko ne može da vrati i mnogo je toga što je zauvek izgubljeno. Pre svega želim svima da vam se zahvalim na podršci, kako nama, tako i još važnije, našim porodicama tokom svih ovih 10 predugih meseci. Ne možete verovati koliko znači kada znate kako niste sami i zaboravljeni. Boba i Maja su nas obaveštavale da imamo podršku kako prijatelja i kolega, tako i šire javnosti i ljudi koji su shvatili šta se zapravo dogodilo 23. februara ove godine, a proteklih dana smo uspeli i da iščitamo veliki deo komentara na sve one vesti koje su srpski mediji tako "profesionalno" obradili pokušavajući da povećaju svoje tiraže.

Kao što verovatno znate, nama nije dozvoljeno da komentarišemo sudski postupak, tako da se nadam da ćete razumeti što ne možemo da pričamo previše o samom slučaju, tj. ne možemo da kažemo gotovo ništa iz straha kako to može biti protumačeno. Optužnicu ste videli i nadam se shvatili, a na nama je da pred sudom dokažemo svoju nevinost u koju smo apsolutno ubeđeni. Naravno da ne bežimo od sudskog procesa i ne osporavamo pravo državi da bilo kog građanina optuži za bilo šta. Na tužilaštvu je da na sudu dokaže svoje tvrdnje, kao i na nama da dokažemo svoju nevinost. Kao što znate, održana su već dva ročišta koja su bila javna i koliko znam već je izneto u javnost šta se događalo na ročištima. Naredno ročište imamo 23.2.2011., tačno godinu dana od dana kad smo uhapšeni i tačno 6 meseci od dana kad je podignuta optužnica.

Za sada je bitno da smo konačno sa našim porodicama i da smo konačno u mogućnosti da se branimo sa slobode. O samom stanju u CZ-u nema potrebe previše da pričam. Svesni ste kakvo je stanje u srpskim porodilištima, pa možete pretpostaviti kakvo je stanje i kakvi su uslovi u pritvoru. Ono što je najvažnije je da su sami uslovi najmanji problem dok sedite u sobama, a da je prava borba ustvari sa psihom koju treba sačuvati. Bez podrške porodice to je apsolutno nemoguće, a vaša podrška nam je dala dodatnu snagu, kao i podrška ljudi sa kojima smo poslednjih 10 meseci delili dobro i zlo.

Imam jednog prijatelja koji često kaže "Ko zna zašto je to dobro?". Pokušavao sam svih ovih 10 meseci da smislim šta je to dobro što bi ovaj naš boravak u pritvoru mogao da donese. Iskreno, nije mi mnogo toga palo na pamet. Nama i našim porodicama sigurno ništa i u to nema sumnje. Jedino što može na kraju biti pozitivno je ako bi se sve ovo što se nama dogodilo iskoristilo za konačno rešenje ili makar pomak ka rešenju problema sa kojima se naše kolege iz dana u dan suočavaju. Internet nije više novost. Dušan i ja se Internetom bavimo već više od 10 godina, a neke naše kolege i 15-ak. Za sve to vreme suočavamo se sa istim problemima, sa istim nejasnoćama uz večito objašnjenje da je to nešto novo. Nije novo. Internet je punoletan. Deca od 18 godina nisu više deca, a Srbija još nosi pelene i tom odraslom čoveku govori da je beba, da treba da se čuva od lopova, pedofila i siledžija koji vrebaju na sve strane. Samo u Srbiji je poznata i izreka "Dok dete ne zaplače, majka ga se i ne seti", pa možda u tom svetlu treba reći da nije baš sva krivica ni na državi. Niko ne zna koliko ljudi u Srbiji živi radeći preko neta ili na samom netu, ali je sigurno da nas je nekoliko 10-ina puta više nego što će ikada biti zaposlenih u Zastavi, Fiatu ili kako se već ovih dana zove naš lokalni gigant. Možda bi trebalo konačno da shvatimo da nas ima i da ne zaslužujemo da sedimo u ćošku i čekamo da nas se neko seti.

U proteklih 10 dana sreo sam mnogo ljudi i gotovo da niko od njih nije propustio da me podseti da kad se sve ovo završi sa porodicom odem što dalje odavde. Naravno da postoje 2 načina da živiš u uređenoj zemlji. Jedan je da se izboriš da zemlja u kojoj živiš bude uređena. Drugi je da se preseliš u onu koja je već uređena. Za nekoliko godina kad konačno budemo slobodni i kad budemo mogli da odemo iz ove wannabe države ipak bih voleo da znam da sve ovo što se nama dogodilo nije bilo uzalud. Da su se stvari makar za milimetar pomerile na bolje. Vuku, Maji i meni to neće vratiti ovih 10 meseci, ali možda nekom drugom Vuku, Maji i Đorđu hoće. Ajde da pokušamo da u Srbiji ne bude sledećeg? Ajde da sve ovo ima neke svrhe i da jednog dana Vuku kažem da je to što nema nijednu sliku sa tatom iz prvih godinu dana makar nekom donelo nešto dobro.

Đorđe Đokić