Ko je sledeci?

Nismo sami

Marija i Vuk

Osećaj koji najviše mrzim je bespomoćnost, a zadnjih evo već 8 meseci živim sa tim osećajem, ruku pod ruku, i deluje mi da se još neko vreme nećemo rastati. Tek sada, sa ove distance, shvatam da zapravo nikada u životu nisam bila bespomoćna. Nikada do sada, do ovog nemilog dogadjaja. Ali šta ćete... na događaje u životu ne možemo da utičemo. Bar ne u ovoj našoj zemljici.

Umesto da budem najsrećnija na svetu, da uživam svaki dan sa Đocom i Vukom, ja SAMA uživam sa detetom, SAMA se radujem svakom njegovom novom gestu, osmehu, koraku, svakom njegovom uspehu. I svaki taj uspeh u meni podigne bujicu oprečnih osećanja - neizmernu radost ali i komplementarno duboku tugu što Đorđe ne može sve to da vidi, jer vreme ne može da se vrati. Kada Vuk zaspi, ja pišem kilometarska pisma Đoci kako bi i on, bar na taj način, „učestvovao“ u svemu. I boli me svaka reč koju mu napišem, boli me svako slovo, zarez... jer znam da njega boli još više. Pretpostavljam... koliko god ga dobro poznavala, tvrdim da niko od nas „s’ ove strane kapije“ ne može da shvati osećaje koji se roje u njemu i Dušanu, odvojenim od svega što im je važno u životu. Ali, iako odvojeni od svih nas, bar nas imaju! Imaju vas, prijatelje, poznanike, kolege... Znam da sam to već nekoliko puta učinila, ali opet želim da zahvalim svima vama koji nam pružate podršku svih ovih meseci. Dušanu i Đorđu će to mnogo značiti kada izađu, jer kažu da je najveći strah od toga da su te svi napolju zaboravili.

I kao što već rekoh, na događaje u životu ne možemo da utičemo, ali na način na koji ćemo sve to podneti itekako možemo! Uporno ponavljam sebi i bližnjima oko sebe da se trudimo da bar zdravlje sačuvamo. Želim i da posle ovoga živimo! Da nastavimo tamo gde smo stali. Ne želim više ni sekund života da „izgubim“ kada se sve ovo završi. A mora se završiti. Vi, svojom podrškom i komentarima, nam u tome neizmerno pomažete, i tako znamo da nismo sami.

Marija Đokić
Dipl. filolog
Supruga Đorđa Đokića