Ko je sledeci?

Zar se u zemlji Srbiji ovako nagrađuju rad i pamet?

Marija i Vuk

Mislila sam da će pisanje ovog posta ići mnogo lakše… Pišem i brišem jer sve što napišem meni samoj deluje suludo… kome ja to hoću da predstavim Đocu u “pravom svetlu”? I on i Dušan su od onih ljudi koje ne morate da poznajete lično da biste znali da su zaista divni, pošteni i plemeniti mladi ljudi. Sve što su stvorili, stvorili sa su sa svojih dvadeset prstiju i dve glave. Predano, danonoćno i uporno se trudili da stvore svojim porodicama pristojne uslove za život u zemlji iz koje mladi intelektualci masovno odlaze negde gde će se njihovi umovi i stručnost ceniti. Želeli su svojim primerom da pokažu da se i u zemlji Srbiji može raditi i zaraditi. A kako im se vratilo?! Negativnim publicitetom, uništavanjem posla, traumama i stresovima za porodice...

I živeli smo lepo i normalno, bez ikakvog isticanja i luksuza kakav se da pretpostaviti iz pompeznih natpisa u novinama. 2. januara smo dobili Vuka; niko od nas nije bio srećniji. Uživali smo u svakom trenutku sa njim, iz dana u dan gledali kako raste i shvata šta se oko njega dešava, planirali unapred dane i godine za njega, što pretpostavljam da rade svi novopečeni roditelji. Iscrpljeni od obaveza koje malo dete podrazumeva, uveče smo legali umorni ali bismo jedva čekali jutro da vidimo osmeh zbog kog vredi živeti. I tako svaki dan i svaku noć, sve do tog 23. februara. Legli smo kao najsrećniji ljudi na svetu, a probudio nas je SBPOK! Taj stres i to što smo tada preživeli, ne može da se opiše. I kamo sreće da je to ono što je najteže i najtraumatičnije! Ne preterujem kada kažem da ne mogu svega da se setim tog jutra. Bila sam kao u magnovenju... sve sam mislila da sanjam i da će uskoro Vuk da zaplače i probudi me iz tog košmara. Bol i patnja su gotovo opipljivi. Već sedmi mesec pritvora ističe bez ijednog dokaza i razloga za to. Prvu godišnjicu braka smo, zbog svega ovoga, proveli odvojeno. Već sedmi mesec ja svog supruga viđam petnaestodnevno na po pola sata; već sedmi mesec moje dete raste bez svoga oca; već sedmi mesec Đorđe i Dušan pate jer su ceo svoj život radili pošteno, poštovali rokove, klijente, nisu spavali da bi završili posao, vrlo često radili i na svoju štetu - samo da bi odradili obećano! Zar se u zemlji Srbiji ovako nagrađuju rad i pamet?

Kao Đorđeva supruga, u Đorđevo i ime naše i porodice Jagličić, želim da se zahvalim svima Vama koji nas bodrite i podržavate svo ovo vreme; koji nam i dalje ulivate nadu da u ovoj zemlji ima ljudi kojima pravda nešto znači.